Za bolje razumevanje Aleksanderove Tehnike, i uvođenje u priču, upoznavanje sa Frederik Matias Aleksanderom, poznatijeg  kao FM,  je od velikog značaja. Ova priča je vec mnogo puta ispričana, kako od strane mnogih profesora AT, tako I od  F.M-a. koji  ju je ovekovečio u svojoj trećoj knjizi “The use of the self”, ili KORIŠĆENJE SEBE.

Aleksander je rođen u Tasmaniji (Australija) 1869. godine kao najstarije, i najbolešljivije od osmoro dece. Na svet je došao kao nedonošče i tokom detinjstva su ga mučile jedna  bolest za drugom, uglavnom astma i razna druga oboljenja disajnih puteva. Sa pubertetom  njegovo zdravlje se popravilo, i sa stečenom ušteđevinom i  dvedeset godina,  odlazi u Melburn sa željom da postane glumac, i to ne samo običan glumac, nego za to vreme veoma popularan “Great Shakespearean Actor”. Uzima časove recitovanja i odlično napreduje u poslu, što ga  dovodi do mogućnosti da u jednom trenutku oformi svoju glumačku trupu. Tokom jednog značajnog performansa, Aleksandar se suočava sa problemom koji ce ga navesti na put ka nastajanju metode, tj promuklosti glasa koja je dovela do potpunog gubitka istog do kraja predstave. Ovakva situacija za njega kao glumca je bila poražavajuća. Obraćao se lekarima, ali saveti koje je dobijao su bili  kratkotrajnog maha. Sve se vrlo brazo zavrašavalo po istom scenariju, cak i pokušaj izlečenja kroz ćutanje dve nedelje.

Aleksander nije imao problema pri svakodnevnom govoru, tako da je došao do zaključka da nešto pogrešno radi, i time uzrokuje gubitak glasa samo tokom predstave. Šta to zapravo čini, lekari nisu znali da mu  kažu, ali su se složili da uzrok svakako leži u pogresnom korišćenju tela. Vođen tom idejom, postavio je ogledala oko sebe i krenu da analizira svoje pokrete i  način na koji se ponašao na sceni. Otkrio je niz pogrešnih pokreta vrata, glave i abdomena koji su uzročno-posledično dovodili do pritiska na glasne žice,  smanjenje disajnog kapaciteta. Da ne spominjemo tenziju koju je primetio u svojim nogama, a do koje je stigao na savet tadašnjih učitelja glume, zarad bolje stabilnosti, što je rezultiralo velikom napetošću koja se širila kroz celo telo.

Usledile su godine samoposmatranja, samoanalize u sobi opremljenoj sa ogledalima tako da je u svakom trenutku mao uvid u sebe sa svih strana (3D), baš kako i danas izgledaju skole i studiji za Aleksanderovu tehniku širom sveta. Rad je urodio plodom i Aleksandar je postao poznat u krugu svojih poznanika kao neko ko je izlečio sam sebe. Zainteresovanost za njegov rad raste i FM počinje da radi sa svojim prijateljima najpre (glumcima iz svoje trupe), a potom i sa svima koji su smatrali da im on može pomoći, oblikujuci vremenom lični metod, nešto kasnije nazvan ALEKSANDEROVA TEHNIKA.

Na savet prijatelja odlazi u London gde  uspešno nastavlja svoju praksu i gde edukuje, u okviru 3 godine programa, prvu generaciju buducih profesora AT, njih 12, koji nakon Aleksandrove smrti,1955.godine, nastavljaju njegov rad. 

Samo neka od poznatih imena sa kojima je FM radio su: Džordž Bernard Šo, Oldos Haksli, Ser Henri Irving (glumac), Ser Čarls Šerington (dobitnik Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu) i profesor E. Koghil (anatom i fiziolog).

Danas je AT deo obaveznih vežbi na Fakultetima dramske i muzičke umetnosti širom sveta. Svima poznati umetnici kao što su Sting, Pol Makrtni i Fil Kolins samo su neki od mnogih koji  ličnu harmoniju i balans uspostavljaju pomoću Aleksanderove tehnike.